-Ču­ve­ni po­zo­ri­šni re­di­telj An­drej Žol­dak, Ukra­ji­nac ko­ji je di­plo­mi­rao stu­di­je re­ži­je na mo­skov­skom In­sti­tu­tu za film i po­zo­ri­šte, kod le­gen­dar­nog ru­skog re­ži­se­ra Ana­to­li­ja Va­si­lje­va, po pr­vi put se su­sreo sa Cr­nom Go­rom na ovo­go­di­šnjem FI­AT-u. Pred­sta­vlja pot­pu­no je­din­stven po­zo­ri­šni iz­raz, na­stao pod uti­ca­jem nje­go­vih omi­lje­nih film­skih re­di­te­lja Tar­kov­skog, Berg­ma­na, Pa­ra­dža­no­va i Fe­li­ni­ja. No, na Žol­da­ka i nje­gov po­se­ban od­nos pre­ma te­a­tru i je­din­stve­ni na­čin ra­da mno­go su uti­ca­le i osta­le gra­ne umjet­no­sti, po­seb­no li­kov­na. Do­bit­nik je Na­gra­de za iz­vo­đač­ke umjet­no­sti Une­sko 2008, ko­ja se do­dje­lju­je za lič­ni do­pri­nos raz­vo­ju po­zo­ri­šne umjet­no­sti. Me­đu broj­nim na­gra­da­ma iz­dvo­jio je i dvi­je „Zlat­ne ma­ske” za naj­bo­lju oper­sku re­ži­ju i naj­bo­ljeg oper­skog re­ži­se­ra u Ru­si­ji 2014. za ope­ru „Jev­ge­nij Onje­gin” u Sankt Pe­ter­bur­gu.
Žol­dak je u jed­no­i­po­ča­sov­nom di­ja­lo­gu sa Da­mja­nom Pe­ja­no­vi­ćem u okvi­ru Raz­go­vo­ra u pod­ne ot­krio za­što ga sma­tra­ju ta­ko je­din­stve­nom po­ja­vom na da­na­šnjoj po­zo­ri­šnoj sce­ni, ot­krio je svoj stav pre­ma po­zo­ri­štu, glu­mi i glum­ci­ma.
„Pro­blem po­zo­ri­šta da­nas je što svi la­žu – la­žu re­di­te­lji, la­žu glum­ci, a la­že i pu­bli­ka ko­ja gle­da ono što je na sce­ni”, oci­je­nio je Žol­dak.
Ipak, Žol­dak ni­je od­u­stao od te­a­tra i ka­ko je re­kao, ra­di br­zo, di­na­mič­no, i ka­da ra­di, glum­ci­ma se u pot­pu­no­sti pre­da­je „da­je im svo­ju krv”.
Po­znat po svo­ja dva do­ku­men­ta – ma­ni­fe­sta ko­je je na­mi­je­nio glum­ci­ma i još ne­ro­đe­nim glum­ci­ma i re­di­te­lji­ma, Žol­dak je svo­je­vre­me­no za­pa­njio po­zo­ri­šne po­sle­ni­ke ši­rom Evro­pe. Ide­ja se ro­di­la to­kom, ka­ko je re­kao, pro­ble­ma sa glum­ci­ma na ko­je je na­i­la­zio ra­de­ći u Skan­di­na­vi­ji, pr­ven­stve­no Fin­skoj i Šved­skoj, svo­je omi­lje­ne dra­me „Uj­ka Va­nja”, „Vi­šnjik” i „Anu Ka­re­nji­nu”.
- Dok sam ra­dio u Fin­skoj i Šved­skoj, po­sta­vio sam ova tri za me­ne bit­na ko­ma­da. Na „Vi­šnji­ku” sam u fin­skom po­zo­ri­štu ra­dio u dva na­vra­ta. Na­kon pr­vog di­je­la, ka­ko sam bio pre­op­te­re­ćen po­slom, osa­mio sam se u brv­na­ri, u šu­mi. Ta­da sam i po­čeo da raz­mi­šljam o mom od­no­su pre­ma po­zo­ri­štu, glum­ci­ma, sve­mu, i na­sta­la su ova dva ma­ni­fe­sta, „Pi­smo glum­cu” i „Pi­smo ne­ro­đe­nom re­di­te­lju i glum­cu”. Ka­da sam se vra­tio da na­sta­vim rad na „Vi­šnji­ku”, pr­vo sam pi­smo pro­či­tao glum­ci­ma. Oni su ga sa­slu­ša­li, a za­tim - uvri­je­đe­ni - na­pu­sti­li pro­bu – ob­ja­snio je Žol­dak, ko­ji nam je ot­krio svoj je­din­stve­ni od­nos pre­ma dram­skim umjet­ni­ci­ma.
Ne vo­li glum­ce i sma­tra da sve nje­go­ve ko­le­ge ko­je ka­žu da ih vo­le – la­žu. Baš kao što ne­ki glum­ci ne vo­le re­di­te­lje, is­ta­kao je ovaj jed­nin­stve­ni po­zo­ri­šni stva­ra­lac.
- Do­bar re­di­telj je onaj ko­ji ne vo­li glum­ce. Pra­vi re­di­telj i to i ka­že – kao što sam ja to i ura­dio. Ne pru­žam im la­žna osje­ća­nja, ni­ti ilu­zi­ju li­je­pih od­no­sa. Na­kon to­ga, ako glum­ci ne že­le da ra­de sa mnom, mo­gu slo­bod­no da idu – ob­ja­snio je on.
Žol­dak ima i po­se­ban na­čin iz­bo­ra glu­ma­ca za svo­je pro­jek­te. Glum­ce ne bi­ra po ta­len­tu ili po­ten­ci­ja­lu, ne­go na osno­vu to­ga ka­kvi su lju­di, ili ka­ko je on to ka­zao, mu­škar­ci i že­ne.
– Ra­ni­je sam obra­ćao pa­žnju is­klju­či­vo na glu­mač­ki po­ten­ci­jal. Da­nas, glum­ca sa ko­jim ra­dim pr­vo po­sma­tram kao ljud­sko bi­će, za­tim kao mu­škar­ca, od­no­sno že­nu, a tek na kra­ju kao glum­ca. To vam je kao kad že­ne ima­ju vi­zi­ju ide­al­nog mu­škar­ca, stvo­re­nu iz baj­ki. Ta­ko i ja imam svo­ju vi­zi­ju ide­al­nog glum­ca. I za­to je nor­mal­no da ne mo­gu da vo­lim obič­ne glum­ce, jer oni ni­su ni bli­zu tim vi­so­kim stan­dar­di­ma ko­je sam za­mi­slio. To su dvi­je pot­pu­no raz­li­či­te stva­ri – ka­zao je Žol­dak.
Iz­me­đu re­di­te­lja i glu­ma­ca ne­ma is­kre­ne ve­ze, „sve je to iz­da­ja”, ka­zao je on.
- Jer, ja ću sju­tra oti­ći da re­ži­ram ne­gdje dru­go, oni će ra­di­ti sa ne­kim dru­gim re­di­te­ljem... Iz­da­ja je pot­pu­na – ob­ja­snio je svoj stav ovaj re­di­telj ko­ji je du­go go­di­na bio u Dr­žav­nom aka­dem­skom dram­skom po­zo­ri­štu „Ta­ras Šev­čen­ko” u Har­ko­vu, na či­joj sce­ni je re­ži­rao pet ve­li­kih pro­je­ka­ta ko­ji su, osim u Ukra­ji­ni, bi­li iz­vo­đe­ni i na pre­sti­žnim fe­sti­va­li­ma u vi­še od 30 evrop­skih ze­ma­lja.
Iz­da­ja je te­ma i nje­go­ve pred­sta­ve „Elek­tra” ko­ju je fi­ja­tov­ska pu­bli­ka ima­la pri­li­ku da vi­di si­noć u ha­li ne­ka­da­šnjeg pri­vred­nog gi­gan­ta „Ra­do­je Da­kić”.
- To je i te­ma mo­je „Elek­tre”. Glav­no za­ni­ma­nje čo­vje­ka je iz­da­ja - da li će­te iz­da­ti ili će vas iz­da­ti – oci­je­nio je re­di­telj.
Nje­gov prin­cip je: pred pu­bli­ku se ne iz­la­zi ako sva­ki dio pred­sta­ve ni­je u pot­pu­no­sti pri­pre­mljen za iz­vo­đe­nje. Ta­ko je i sa „Elek­trom”, če­tvo­ro­ča­sov­nom pred­sta­vom o an­tič­koj, mi­to­lo­škoj isto­ri­ji, o za­kle­tvi i zlo­či­nu ko­ji se od­i­grao u kra­ljev­skoj po­ro­di­ci, kao i o to­me ka­ko dje­cu dje­ce sti­žu bož­je ka­zne. Ova te­ma ga je za­in­te­re­so­va­la jer, ka­ko je na­veo, svi smo od­go­vor­ni za dje­la na­ših ro­di­te­lja, dje­do­va i pra­dje­do­va, svi­dje­lo nam se to ili ne. Isto ta­ko od­go­vor­ni smo i za sop­stve­na dje­la, sve ono što tre­nut­no ra­di­mo bi­će pre­ne­se­no na na­šu dje­cu i dje­cu nji­ho­ve dje­ce.
On je is­ta­kao da mu je ve­o­ma dra­go što je po pr­vi put u Cr­noj Go­ri, iako ze­be ka­ko će pu­bli­ka pri­mi­ti nje­go­vu „Elek­tru”. Pod­sje­tio je da je u mno­gim dr­ža­va­ma „Elek­tra” raz­lju­ti­la pu­bli­ku, ko­ja je na­pu­šta­la po­zo­ri­šta.
Žol­dak nam je ot­krio i ku­da tre­nut­no idu nje­go­ve mi­sli kad je bu­duć­nost te­a­tra u pi­ta­nju. Ka­že, raz­mi­šlja o kvant­nom po­zo­ri­štu i o to­me ka­ko će po­zo­ri­šte iz­gle­da­ti za 100, 500 i ne­ko­li­ko hi­lja­da go­di­na.
„Da li će to bi­ti po­zo­ri­šte ro­bo­ta? Ne znam, ali si­gur­no ne­će bi­ti ova­kvo ka­ko ga zna­mo”. Po­di­je­lio je i sa na­ma ko­je mu se po­zo­ri­šte naj­vi­še svi­đa – ja­pan­sko tra­di­ci­o­nal­no ko­je je jed­nom pri­li­kom vi­dio u Kjo­tu. S. Ć


Va­si­ljev

Žol­dak se pri­sje­tio ka­ko je iz­gle­da­lo stu­di­ra­ti kod Ana­to­li­ja Va­si­lje­va. Ču­ve­ni pro­fe­sor i te­o­re­ti­čar po­zo­ri­šta slu­žio se ne­u­o­bi­ča­je­nim me­to­di­ma. Stu­den­ti­ma je dr­žao pre­da­va­nja no­ću, „u glu­vo do­ba kad spa­va­ju Mo­sko­vlja­ni, i pa­co­vi, i kri­mi­nal­ci”. Sa­ti­ma ni­je ni­šta pro­go­va­rao, a on­da bi ne­što i re­kao svo­jim stu­den­ti­ma. Žol­dak je ot­krio da bar go­di­nu ni­je ni­šta ra­zu­mio, a on­da je po­če­la da mu se otva­ra­ju vra­ta „ko­ja je od­škri­nuo Va­si­ljev, da mu se umje­sto čor­be u gla­vi po­ja­vlju­ju zvi­je­zde i ga­lak­si­je”.
- Va­si­ljev mi je jed­nom pri­li­kom re­kao: „Ti vi­še ni­si moj đak”. To mi je naj­ve­ći kom­pli­ment do sa­da. Htio je re­ći da sam je­din­stven, da ni­kog ne ko­pi­ram – ka­zao je Žol­dak.


Ta­bu te­ma u Ukra­ji­ni

Po­sli­je re­ži­je „Ro­mea i Ju­li­je” go­di­ne 2005. re­a­li­zo­va­ne u ko­pro­duk­ci­ju Ber­lin­skog fe­sti­va­la, Evrop­ske agen­ci­je za kul­tu­ru i Aka­dem­skog dram­skog po­zo­ri­šta u Har­ko­vu, Žol­dak je na­pu­stio rod­nu Ukra­ji­nu. Ukra­jin­ske vla­sti su za­bra­ni­le iz­vo­đe­nje ovog ko­ma­da, pri­mo­ra­va­ju­ći Žol­da­ka da na­pu­sti po­zo­ri­šte u Har­ko­vu. On od ta­da ži­vi u Ber­li­nu, a ra­di go­to­vo u ci­je­loj Evro­pi. Po sop­stve­nom pri­zna­nju naj­vi­še vo­li da re­ži­ra u Skan­di­na­vi­ji jer ta­mo „vo­le re­di­te­lje”. Dr­ži i ra­di­o­ni­ce i pre­da­va­nja u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, Ho­lan­di­ji, Špa­ni­ji, Nje­mač­koj, Fin­skoj, Fran­cu­skoj, Ja­pa­nu...


Na­gra­de

Po­sled­nji dan FI­AT-a po­či­nje u 12 ča­so­va do­dje­lom na­gra­da u tak­mi­čar­skoj kon­ku­ren­ci­ji. O do­bit­ni­ci­ma od­lu­ču­je in­ter­na­ci­o­nal­ni ži­ri ko­jeg či­ne So­nja Vu­ki­će­vić, Fran­ko Un­ga­ro i Mir­ko Vla­ho­vić. U čast na­gra­đe­nih bi­će od­i­gra­na pred­sta­va „Tri se­stre” u 20 sa­ti u pro­sto­ru Ku­sle­vo­ve ku­će, ko­ju su re­ži­ra­li Ana Vu­ko­tić i Slo­bo­dan Mi­la­to­vić, a u ko­joj igra­ju Bo­ja­na Ma­li­nov­ska, Ju­li­ja Mi­la­čić i Ana Vuč­ko­vić. Za­vje­su na FI­AT spu­šta u 22 sa­ta Ram­bo Ama­de­us.